Setnja plazom

Setam plazom, gazim kroz more,

prisecam se stvari, i pogledam gore.

Sunce sija i greje, tek po koji oblak,

gazim kroz plicak a korak je lak.

U misli mi naviru neke lepe stvari

tada smo jos bili nesto manje stari.

Put pred nama se otvarao veoma lako,

sve se od sebe resavalo samo tako.

Setam i dalje, iako je dublja voda,

noge se same krecu, lako se hoda.

Kako smo samo srecni zajedno bili,

i porodicno gnezdo brzo zajedno svili.

Hodam i mislim a voda mi do struka,

setamo sa decom, u ruci mi tvoja ruka.

Smeh, lepota, vedrina za cas prodju,

nesreca, tuga i jad odmah tada dodju.

Dubinu gazim. Oblak je sunce zaklonio.

Teske misli i nemir u glavi osmeh je uklonio.

Jedna obicna kontrola, pregled kod lekara,

otkrivena je teska bolest, srce mi se para.

Hladan vetar pocinje sada vec da duva,

U daljini se cuje kako grom gruva.

Borimo se protiv bolesti, na zalost, ne tako retke.

Hemoterapijom i operacijom izborismo produzetke.

Na plazi vise nikog, svi su pobegli svojoj kuci.

Zaglavio sam se u secanjima, srce ce puci.

Hodam dalje kroz dubinu, bez cilja i staze.

Ni godinu dana mira, eto nam i metastaze.

Morfijum protiv bola, flasteri, infuzije razne.

Alternativni preparati i razne price prazne.

Na kraju bolnicki krevet, i na njemu ti.

Bez kose, snage, mrsava i iscrpljena si.

Poslednjih dana si na carstvo snova spala.

Iako nesvesna, minute i sate nekako krala.

Svaki novi uzdah je bila posebna bitka.

Nazalost sudbina je bila, isuvise citka.

Odjednom, ponovo lepa, pruzas mi ruke,

Na licu nemas traga niodkakve muke.

Ustajes lako, prilazis mi, grlimo se snazno.

Ponovo smo zajedno, nista drugo nije vazno.

Odjek groma, zanemeo. Vetar je skroz stao.

Oblak sto ga sunce probi carobno je nestao.

Vise ne hodam, niti kroz tmurne misli lutam.

rastaviti nas nista ne moze, srecan sam. Plutam.

K.R.

Promašeno bolje sutra

Mogla si biti moje bolje sutra,

veseliti sva moja nova jutra.

Nisi ni svesna da si u srcu mom,

da maštam da imamo zajednički dom.

Glasovi u glavi "NE!!!" mi viču.

Zaljubio sam se u praznu priču,

Znam samo ono što mi o tebi kažu.

Ko zna, možda me čak i lažu.

Srce jadno za to uopšte ne mari.

Ako ovako nastavi lečiće ga bolničari.

Za moju muku ti nisi uopšte kriva.

Jutra će mi još dugo svitati teška i siva.

Dragi čitaoče, jedno dobro znaj,

Ne može svaka priča da ima srećan kraj.

Moj život je velika borba i drama,

za sve moje postupke nemam srama.

Ljubav mi treba, za to svako diše,

ako je i nema, onda bar o njoj piše.

Pišem i ja. Šta ću drugo, jadan?

Nemam je a njene sam gladan.

K.R.

Jastuk

Kada bi jastuk mogao da progovori,
neka sila, makar mala usta da mu stvori.
Saznalo bi se za suze sto ga noću kvase,
i za duboke uzdisaje jednoga "dase".

Svašta bi tu na videlo izašlo,
otkrilo bi se tada šta ga je sve snašlo.
Na licu večito osmeh, poput kulise stoji.
U duši haos, kojeg se mnogo boji.

Besane noći prolaze jedna za drugom,
jastuk jadan, preplavi se vlažnom tugom.
Jedna po jedna kap do njega stiže,
nekad u ponoć, nekad svitanju bliže.

Uzdasi su teški, kao teret od jedne tone.
Zubi se stiskaju, hoće da se slome.
Jecaji tihi, tek do vazduha da se dođe,
muci kao da nema kraja, nikako da prođe.

Kada se sa duše, teret malo odvadi,
a vrelina daha, za nijansu prohladi.
San ipak nekako na oči tada stiže,
bol u grudima popusti i san je bliže.

Novi dan donosi neke nove stvari
ali kulisu na licu, ništa ne pokvari.
Na žalost, vrlo brzo dolazi i veče,
pa će opet jastuk uzdah da peče.

K. R.

Mače

Svako voli umiljato mače,

ne naskostrešeno ili kada plače.

Volimo ono kojem se veruje,

ali ne i onom sa kandžama što instinktivno deluje.

Trebamo razumeti naše mačke,

shvatiti njihove probleme đačke.

One, ali i mi, smo samo đaci,

učimo kroz život, nismo nikakvi divljaci.

Shvatimo zašto se ono ljuti,

moramo osetiti, ne može se to čuti.

Kada plače, možda ga nešto boli.

Budimo nežni, znaće da ga neko voli.

Uz ljubav, sve je mnogo bolje.

tada smo srećni i dobre smo volje.

Tada će mače, umiljato da prede,

neće gledati kako da nas ogrebe.

K. R.

Plastična kesa

Da nije dobra plastična kesa,
to već zna i svaka blesa.
Za prirodu su one rak rana
a viđamo ih svakog dana.

U prodavnicu ponesi ceger,
ne uzimaj ti kesu na treger.
Možeš i platnenu torbu,
i tako upadaš u ekološku borbu.

Završiće kesa na ulici na kraju,
neće se raspasti jer dugo traju.

Baš i nije neki ukras na grani,

tim prizorom nismo očarani.

Ne raspadaju se uopšte lako,
ni sunce ni kiše ih ne razgrađuju tek tako.
Bilo da su jeseni, zime, proleća il' leta,
ne uzimajmo kese, moli nas planeta.

Planeta Zemlja nam je jedina
i na njoj mora sve da štima.
Da sve bude u savršenom redu,
izbegavajmo tu najlonsku bedu.

K. R.

Sami

Da li ima ista sto vise boli i srce slama,

nego kada te dete pita: Tata a gde je mama?

Ona lezi u bolnici, doktori je sine lece.

znam da joj je tesko i koliko je braunila pece.

Stanje nije dobro, svakim danom ona sve je gore.

Ne mogu nocima da spavam, muce me strasne more.

Odbija svaki oblik hrane, vec slabo pije i vodu.

Tek je dosla jesen, nece ni docekati prvu rodu.

Dete malo, sta zna. Opet pita i srce slama,

Tata kada ce vec jednom kuci da nam dodje mama?

Sta da mu odgovorim? Sta da mu sada slazem?

Sa tugom u dusi i srcu mu samo "Ne znam." kazem.

Iznemogla, pospana i sva slaba, vise ni da pomeri nogu.

Okrecem je, namestam. Ne znam ni sam kako sve to mogu.

Boce sa Infuzijom licno menjam, vise to nije neko cudo.

Da pocne hranu i vodu da uzima bio bih srecan ludo.

Niko ne moze ni da nasluti njenu patnju, bol i muku.

Svaki dan u posetu idem, mazim joj sada vec otecenu ruku.

Verovatno i sama zeli da njenoj patnji dodje kraj.

Ka svima je uvek bila dobra, nema sumnje ici ce u raj.

Poslednjih par dana je bez svesti, plitko i tesko dise.

Izmedju dva uzdaha duzina pauze je sve vise i vise.

Sav rasejan, izgubljen vozim se u autu polako kuci.

Teret je na dusi velik, srce boli kao da ce puci.

Dan, 22. oktobar, ujedno i godisnjica naseg braka.

Zvoni telefon, javljaju mi da je preminula od raka.

Tata zasto places? Dete me grli, suze gorke mi brise.

Kroz jecaje i plac mu odgovaram da nema mamu vise.

Pre godinu dana operacijom nekako je problem sredila,

ali ju je sada pogodilo u mozak, metastaza je pobedila.

Takva dobra dusa bese, da nikada na mrava nije stala.

Sada na nebo ide jedna vec cista sa zemlje dusa mala.

Tuzan me pita: Hocu li je ponovo ikada videti moci?

Samo na slikama sine, a mozda ce ti nekad i u san doci.

Ti si jos mali, sreca ne razumes, velika je ovo tuga.

Kad covek sagleda svoj zivot, kao da mu se neko ruga.

Krenulo je sve lepo, otvarala su nam se sva vrata.

Radili smo, srecno ziveli, ubrzo sam postao i tata.

Rodila mi je tebe sine, presrecni smo tad svi bili.

Planove za bolje sutra od bele svile tada smo sili.

Ali sta da se radi, sve sto je lepo, kratko i traje.

Izmedju nas je uvek bilo da se ljubav na veliko daje.

Voleli smo se, ponekad posvadjali,  postovali mnogo.

Kad god na tebe viknem, za nju je i to bilo strogo.

Jos ni cetvrtu godinicu zivota, napunio misu nisi,

isuvise rano bez majcinske ljubavi ostao ti si.

Ljubav njenu, zamenuti ti niko na svetu ne moze.

Zato cuvaj to malo secanja na nju, u srcu ispod koze.

Koliko puta sam pripit, iz gostiju sa tobom dosao kuci

u nadi da ce se srce smiriti i lakse da ce tuci.

kao i da necu misliti sine na lepu majku tvoju

da ce mi napokon u glavi sve ovce biti na broju.

Ti spavas, bezbrizno u carstvu svojih snova

ja sam tuzan i sumoran kao neka zalosna sova.

sa ciljem da cu mozak zabuniti, klikcem do kasno po netu,

pokusavam mislima da pronadjem neku drugu metu.

Pre nego zaspem, poljubicu te nezno, kao i svake noci.

Nadam se da ce mi ipak san ovaj put brzo doci.

Moramo se nas dvojica drzati zajedno jos dugo, dugo.

Jer smo sada sami i nepreostaje nam nista drugo.

K. R.

Kod zubara

Kod zubara

Što je ružno kad te muče zubi.
Mrak ti pada na oči, razum se gubi.
Živac od zuba kao po mozgu da kopa.
Zbog bola trčim ka zubaru kao iz topa.

Bojim se, ali bol je od straha jača.
Kada ga se rešim, nestaće i plača.
Što sam zubaru bliži, bol me prolazi.
Neću odustati, rešio sam, on danas odlazi.

U ordinaciji na stolicu prvo tata seda,
ja ću njemu u krilo, mora da se zna reda.
Izlažem problem, desni mi zubarka maže.
Sagledala je problem pa mi onda kaže:

"Budi miran dečko, injekciju ti moram dati.
Da te ne bi bolelo, ne moj se otimati."
Hrabro sam zažmureo i stisnuo tatu,
brojao sam otkucaje na zidnom satu.

Osetio sam ubod, nije mi bas lako.
Evo jos jednog, stiskam tatu jako.
Otvaram oči, pitam se: Šta sad?
Još nije gotovo, jaoo moj jad.

Odjednom, počne priču zubarka da čita.
U njoj zmaj, koji se tek izlegao i po kući skita.
Oraspoloži i nasmeja me priča par puta.
Usta su mi sad utrnuta, pričam kao muta.

Usta sam ponovo morao da otvorim,
i jos snažnije očne kapke da zatvorim.
Osetim da mi se vilica cima i drma,
kao kad nestane put pa naidje kaldrma.

Jos par trenutaka i izvađen je zub.
Tati je poplavela ruka. Bio sam grub.
Za kraj. Koliko god bol u zubu bio strašan.
Uspešno ga otklanja zubarka Nena Fibišan.

P. S.
Možda i nisam sedeo bas sa toliko mira,
ali tata me hvali i lepe reči bira.
Da sam plakao i vikao, neće da kaže,
ali to je ipak istina, neću da se laže.

Kakav znam da budem, dobar sam još bio.
Za nagradu sam novu igračku dobio.
Hvala zubarki što me zub više ne boli,
sada se ponovo jede sva hrana koja se voli.

K. R.

Posvećeno prerano preminuloj dr. Neni Fibišan

Strah od ljubavi

Strah me da ti priđem,
da sa zdravog razuma siđem.
Strah me da se jezik ne zaplete,
da mi mudre misli iz glave odlete.

Strah me da ispašću budala,
i u licu biti kao crvena lala.
Strah me da odem na nebo sedmo,
a da je tebi za mene svejedno.

Strah me da mislim o tebi
kao nekom bliskom sebi.
Strah me da te u srce pustim,
da ti i slovce o tome izustim.

Strah me da ti ruku pipnem
da ti nežno obraz štipnem.
Strah me i da te zagrlim
a kamoli nežno da te poljubim.

K.R.

Zagrljaj

Lezi pored mene i zagrli me jako.
Bezbrizno se osećam samo tako.
Tada znam da će snovi biti lepi,
neće morati, uopšte, da se strepi.

Nije bitno koliko snažno grmi i seva,
tvoj zagrljaj čini da to nebo peva.
Pod prozorom je buka od automobila,
grliš me sve jače, topim se, milina.

Kad god sam tužan, samo me zagrli,
ne pričaj ništa, znaš da me nešto boli.
Zagrljaj iskren, dug izleči kod mene sve.
Nekako učini da bude OK kao i pre.

K.R.

Uspavljivanje

Treba sutra da ustanem rano,
zato u krevet idem polagano.
Ležim, žmurim. Nemam sreće.
San na oči, neće pa neće.

Stežem kapke sve čvršče i jače.
Kad napolju neki pas pojuri mače.
Ruše se kante, kako spavati od buke?
Srećom mače uteče uz stablo jabuke.

Posle nekog vremena, opet je tišina.
Sad sam se ugnezdio, ma milina.
Džaba mi sve to kad me neće san.
Već se pitam, kako ću ustati sutradan?

E sada ću ovce polako da brojim,
valjda ću uspeti san da si skrojim.
Al' Avaj! Prebroja sam ja i ovce sve.
Sada imam probem nov. Fale mi dve.


K.R.

Robijaš

Uspela si ono sto ni Sizif nije.
Kamen stoji na vrhu brega mojih misli.
Pljusak maštanja o tebi u glavi lije.
Svi drugi, stoje na dnu, kao pokisli.

Taman sam te izbacio iz glave,
Ali uporno se vraćaš još jača.
Topiš sve pred sobom, poput lave,
Sasečeš ih poput brijača.

Usamljena, stamena, gordo tu stojiš,
Mont Everest je uspešno osvojen.
Minute, sate... večnost tu brojiš.
Po ko zna koji put sam od sna odvojen.

Nisi ti zatvorenik, samice, u mojoj glavi.

Još si manje ispod položaja mog.

Robijaš sam ja, to je odgovor pravi,

Neuspeli kradljivac srca tvog.

K.R.

Prava ljubav ili...

Kao zaključana u kavezu ptica,

kroz misli mi proleću sva tvoja lica.

Kada se smeješ i kada si tužna,

ne očešljana, bez šminke, meni nikad ružna.

Mozak te osudi zbog tačaka 300,

ali srce te oslobodi, večiti je optimista.

Trgni se malo, razmisli i pokreni,

nemoj uvek terati neki inat meni.

Toliko stvari je protiv tebe,

a ja opet radim nažao za sebe.

Da li je to ipak ljubav prava,

ili će na kraju sve ovo biti zabadava?

K.R.

Maslacak

Kada vetri dunu

i oćelave mu krunu.

Svaki taj padobranac

postaće po jedan stranac.

Pašće na zemlju meku
ili možda u reku neku.

Naći će već mesto zgodno

vlažno lepo ali plodno.

Iznići će novi život,

snažan kao Don Kihot.

Pobediće vetrenjače,

pa i sile mnogo jače.

Gorda žuta, jaka kruna,

na vetrove još imuna.

Vremenom će da osedi

i krunica da pobledi.

Čekaće se vetar da zaplete,

ili već neko srećno dete,

da dune iz petinih žila,

da padobranci dobiju krila.

K.R.

Pecanje

Pecanje

Cvrčci bučno cvrče
Pecaros iz sve snage hrče.
Udica, prazna, sjajna, bela.
Riba je mamac odavno pojela.

Od sunca šešir ga štiti,
Među štapovima su paukove niti.
Blago se čamac ljuljuška.
šaran savija trsku pa šuška.

San ne remeti ni komaraca roj,
A kamoli glasan ptica poj.
Džaba i plovak pod vodu da krene.
Ovako se peca posle treće smene.


K.R.

Morska sirena

Na nebu zvezde zauzese polozaj svoj

i zasijase kao svitaca ogroman roj.

Usmerise pogled prvo ka morskoj peni,

a zatim ka jednoj vecoj ali niskoj steni.

Na njoj se odmarala prelepa sirena.

Kako legenda kaze, pola riba, pola zena.

Povrsina njenog tela kao od bisera da je bila.

Ali to se samo svetlost zvezda u kapljicama skrila.

Prelepa Luna, pozavide joj na takavom sjaju,

Pa je nestrpljivo iscekivala da noc dodje kraju.

Vetar je mazio njenu crnu kosu pustenu do struka.

Narukvicom od perli ukrasena joj je nezna ruka.

Oci su joj blistave, poput plavih safira.

Slika njena je jedinstven sklop lepote i mira.

Uronila je zatim u tamno-plave morske dubine,

Pred obalom, odjednom izroni i u vis se izvine.

Tada se tek videlo da to nije morska sirena.

Vec dugih vitkih nogu, prelepa, jedinstvena zena.

K.R.

Sreca

Necije Zdravo ili samo Pozdrav,

dovoljno je da covek opet bude zdrav.

Obicna poruka na telefonskom display-u,

moze da stvori o bitnosti ideju.

Da pomisli da nekome nesto znaci,

da prestane dusu sebi da tlaci.

Da mu time vrati srce na svoje mesto,

da mu u grudima ne bude bolno i tesno.

Da mu zaigraju leptirici u stomaku,

Da mu se sirok osmeh vidi i u mraku.

Za srecu je dovoljna cesto samo sitnica,

i za cas se onda napise lepa pesmica.

K.R.

Deda i decak

Vedro rano jutro, jos svanulo nije. 

Pod nogama pucaju grancice sve bucnije. 

Kroz sumicu se sporo probija jedan deda. 

Nosi stap za pecanje i sve ostalo sto treba. 

Stari, dugacak, kaput na njemu visi. 

Mrak je. Od staze se vide samo obrisi. 

Nema jos mnogo, blizu je reka. 

Skriveno mesto koje samo njega ceka. 

Taman sto je stigao, pocinje da svice. 

Riba se pracaka, dobar ulov bice. 

Raspremio je stap, spustio se na malu stolicu. 

Stavljao je brizljivo mamac na udicu. 

Iznad reke lebdeo je mistican sloj magle. 

Prelep za gledanje, onemogucava pokrete nagle. 

Kao hipnotisan, starac je gledao kako magla tece. 

Ubrzo je nestao i svaki trag da je skoro bilo vece. 

Sada se vec jasno mogao videti ples plovka. 

Za svaki promasaj pri kontri, zacula se psovka. 

Terao je sve u persun i slicno sebi u bradu. 

Sunce je vec izaslo a on nije bio u hladu. 

U jednom trenutku, na dole, malo bolje pogleda. 

Tek je tada uocio decaka kako pravo u njega gleda. 

Decak je takodje pecao, drzao kratak stap u ruci. 

Skoncentrisao je pogled na plovak, nestali su zvuci. 

Plovci decaka i dede spojili su se u jedan. 

Plovak zapoce tango na vodi, energican i gledanja vredan. 

Plesao je na sve strane, nalevo pa potom i nadesno. 

Zatim je zaronio pod vodu, veoma hitro i besno. 

Povrsina vode se uzburkala, kontra precizna je pala. 

Na udici je bila riba i to ne bas tako mala. 

Sarance od skoro jedne kile, izvukao je deda. 

Sa osmehom na licu unaokolo poce da gleda. 

Borba je trajala svega nekih dva do tri minuta. 

Voda je sada mirna ali veza izmedju dva ribara prekinuta. 

Dete je nestalo i nema ga vise u vidu odraza na vodi. 

Prisecanja dedina su nestala al riba je tu, to godi. 

Zabacivace se plovak jos, a decak ce se vec vratiti kad-tad. 

Pecanje je odmor za dusu i tvoj duh uvek cini mlad. 

K.R.

Lošinj

Posmatrala je sunce u moru kako se  kupa.

Osluškivala pažljivo talas dok o obalu lupa.

Stajala je čvrsto kao neka planinska stena.

Nije se micala ona, već samo njena sena.

Mirisi četinara zapljuskivali su joj čula.

Površina mirnog mora odjednom je buknula.

Sunce je počelo u talase sve dublje da roni.

Shvata da mora uskoro poći. U glavi su bure i cikloni.

Suza od sete se pojavi u uglu biserno plavog oka.

Nastaje na toplom, mekom, srcu jos jedna rana duboka.

Nije to ona što probada i okonča sve za tili čas.

Već ona teška, što muči, kojoj je vreme jedini spas.

Zaceliće se srce, biće kao novo, bez ikakvih rana.

Samo ipak za to treba da prođe oko 365 dana.

More će takođe čekati na ovu neponovljivu junakinju,

Vratiće mu se ona, njemu i svome Lošinju.

K. R.

Noša

Kada mene tiba boli,

tada Filip mamu moli.

Skini gaće, pantalone,

neka budu na pod dole.

Brzo do noše da dotrčim,

pa da tu stomak zgrčim.

Iz sve snage da se napnem,

i da kakim ja tad zapnem.

Promenim tad izraz lica,

pocrvenim k`o kobasica.

Stenjem, guram, molim Boga,

da se što pre rešim toga.

Kad se u noši čuje TUK,

nastane tad strašan muk.

Svako oko u mene blene,

molitve su uslišene.

Zatim svi BRAVO viču.

Meni lakše, neka kliču.

Mama cmače, pa me voli,

a mene tiba više ne boli.

K.R.