Kod zubara

Kod zubara

Što je ružno kad te muče zubi.
Mrak ti pada na oči, razum se gubi.
Živac od zuba kao po mozgu da kopa.
Zbog bola trčim ka zubaru kao iz topa.

Bojim se, ali bol je od straha jača.
Kada ga se rešim, nestaće i plača.
Što sam zubaru bliži, bol me prolazi.
Neću odustati, rešio sam, on danas odlazi.

U ordinaciji na stolicu prvo tata seda,
ja ću njemu u krilo, mora da se zna reda.
Izlažem problem, desni mi zubarka maže.
Sagledala je problem pa mi onda kaže:

"Budi miran dečko, injekciju ti moram dati.
Da te ne bi bolelo, ne moj se otimati."
Hrabro sam zažmureo i stisnuo tatu,
brojao sam otkucaje na zidnom satu.

Osetio sam ubod, nije mi bas lako.
Evo jos jednog, stiskam tatu jako.
Otvaram oči, pitam se: Šta sad?
Još nije gotovo, jaoo moj jad.

Odjednom, počne priču zubarka da čita.
U njoj zmaj, koji se tek izlegao i po kući skita.
Oraspoloži i nasmeja me priča par puta.
Usta su mi sad utrnuta, pričam kao muta.

Usta sam ponovo morao da otvorim,
i jos snažnije očne kapke da zatvorim.
Osetim da mi se vilica cima i drma,
kao kad nestane put pa naidje kaldrma.

Jos par trenutaka i izvađen je zub.
Tati je poplavela ruka. Bio sam grub.
Za kraj. Koliko god bol u zubu bio strašan.
Uspešno ga otklanja zubarka Nena Fibišan.

P. S.
Možda i nisam sedeo bas sa toliko mira,
ali tata me hvali i lepe reči bira.
Da sam plakao i vikao, neće da kaže,
ali to je ipak istina, neću da se laže.

Kakav znam da budem, dobar sam još bio.
Za nagradu sam novu igračku dobio.
Hvala zubarki što me zub više ne boli,
sada se ponovo jede sva hrana koja se voli.

K. R.

Posvećeno prerano preminuloj dr. Neni Fibišan