Noša

Kada mene tiba boli,

tada Filip mamu moli.

Skini gaće, pantalone,

neka budu na pod dole.

Brzo do noše da dotrčim,

pa da tu stomak zgrčim.

Iz sve snage da se napnem,

i da kakim ja tad zapnem.

Promenim tad izraz lica,

pocrvenim k`o kobasica.

Stenjem, guram, molim Boga,

da se što pre rešim toga.

Kad se u noši čuje TUK,

nastane tad strašan muk.

Svako oko u mene blene,

molitve su uslišene.

Zatim svi BRAVO viču.

Meni lakše, neka kliču.

Mama cmače, pa me voli,

a mene tiba više ne boli.

K.R.