Jastuk

Kada bi jastuk mogao da progovori,
neka sila, makar mala usta da mu stvori.
Saznalo bi se za suze sto ga noću kvase,
i za duboke uzdisaje jednoga "dase".

Svašta bi tu na videlo izašlo,
otkrilo bi se tada šta ga je sve snašlo.
Na licu večito osmeh, poput kulise stoji.
U duši haos, kojeg se mnogo boji.

Besane noći prolaze jedna za drugom,
jastuk jadan, preplavi se vlažnom tugom.
Jedna po jedna kap do njega stiže,
nekad u ponoć, nekad svitanju bliže.

Uzdasi su teški, kao teret od jedne tone.
Zubi se stiskaju, hoće da se slome.
Jecaji tihi, tek do vazduha da se dođe,
muci kao da nema kraja, nikako da prođe.

Kada se sa duše, teret malo odvadi,
a vrelina daha, za nijansu prohladi.
San ipak nekako na oči tada stiže,
bol u grudima popusti i san je bliže.

Novi dan donosi neke nove stvari
ali kulisu na licu, ništa ne pokvari.
Na žalost, vrlo brzo dolazi i veče,
pa će opet jastuk uzdah da peče.

K. R.