Lošinj

Posmatrala je sunce u moru kako se  kupa.

Osluškivala pažljivo talas dok o obalu lupa.

Stajala je čvrsto kao neka planinska stena.

Nije se micala ona, već samo njena sena.

Mirisi četinara zapljuskivali su joj čula.

Površina mirnog mora odjednom je buknula.

Sunce je počelo u talase sve dublje da roni.

Shvata da mora uskoro poći. U glavi su bure i cikloni.

Suza od sete se pojavi u uglu biserno plavog oka.

Nastaje na toplom, mekom, srcu jos jedna rana duboka.

Nije to ona što probada i okonča sve za tili čas.

Već ona teška, što muči, kojoj je vreme jedini spas.

Zaceliće se srce, biće kao novo, bez ikakvih rana.

Samo ipak za to treba da prođe oko 365 dana.

More će takođe čekati na ovu neponovljivu junakinju,

Vratiće mu se ona, njemu i svome Lošinju.

K. R.