Robijaš

Uspela si ono sto ni Sizif nije.
Kamen stoji na vrhu brega mojih misli.
Pljusak maštanja o tebi u glavi lije.
Svi drugi, stoje na dnu, kao pokisli.

Taman sam te izbacio iz glave,
Ali uporno se vraćaš još jača.
Topiš sve pred sobom, poput lave,
Sasečeš ih poput brijača.

Usamljena, stamena, gordo tu stojiš,
Mont Everest je uspešno osvojen.
Minute, sate... večnost tu brojiš.
Po ko zna koji put sam od sna odvojen.

Nisi ti zatvorenik, samice, u mojoj glavi.

Još si manje ispod položaja mog.

Robijaš sam ja, to je odgovor pravi,

Neuspeli kradljivac srca tvog.

K.R.

Prava ljubav ili...

Kao zaključana u kavezu ptica,

kroz misli mi proleću sva tvoja lica.

Kada se smeješ i kada si tužna,

ne očešljana, bez šminke, meni nikad ružna.

Mozak te osudi zbog tačaka 300,

ali srce te oslobodi, večiti je optimista.

Trgni se malo, razmisli i pokreni,

nemoj uvek terati neki inat meni.

Toliko stvari je protiv tebe,

a ja opet radim nažao za sebe.

Da li je to ipak ljubav prava,

ili će na kraju sve ovo biti zabadava?

K.R.

Maslacak

Kada vetri dunu

i oćelave mu krunu.

Svaki taj padobranac

postaće po jedan stranac.

Pašće na zemlju meku
ili možda u reku neku.

Naći će već mesto zgodno

vlažno lepo ali plodno.

Iznići će novi život,

snažan kao Don Kihot.

Pobediće vetrenjače,

pa i sile mnogo jače.

Gorda žuta, jaka kruna,

na vetrove još imuna.

Vremenom će da osedi

i krunica da pobledi.

Čekaće se vetar da zaplete,

ili već neko srećno dete,

da dune iz petinih žila,

da padobranci dobiju krila.

K.R.

Pecanje

Pecanje

Cvrčci bučno cvrče
Pecaros iz sve snage hrče.
Udica, prazna, sjajna, bela.
Riba je mamac odavno pojela.

Od sunca šešir ga štiti,
Među štapovima su paukove niti.
Blago se čamac ljuljuška.
šaran savija trsku pa šuška.

San ne remeti ni komaraca roj,
A kamoli glasan ptica poj.
Džaba i plovak pod vodu da krene.
Ovako se peca posle treće smene.


K.R.

Morska sirena

Na nebu zvezde zauzese polozaj svoj

i zasijase kao svitaca ogroman roj.

Usmerise pogled prvo ka morskoj peni,

a zatim ka jednoj vecoj ali niskoj steni.

Na njoj se odmarala prelepa sirena.

Kako legenda kaze, pola riba, pola zena.

Povrsina njenog tela kao od bisera da je bila.

Ali to se samo svetlost zvezda u kapljicama skrila.

Prelepa Luna, pozavide joj na takavom sjaju,

Pa je nestrpljivo iscekivala da noc dodje kraju.

Vetar je mazio njenu crnu kosu pustenu do struka.

Narukvicom od perli ukrasena joj je nezna ruka.

Oci su joj blistave, poput plavih safira.

Slika njena je jedinstven sklop lepote i mira.

Uronila je zatim u tamno-plave morske dubine,

Pred obalom, odjednom izroni i u vis se izvine.

Tada se tek videlo da to nije morska sirena.

Vec dugih vitkih nogu, prelepa, jedinstvena zena.

K.R.