Setam plazom, gazim kroz more,
prisecam se stvari, i pogledam gore.
Sunce sija i greje, tek po koji oblak,
gazim kroz plicak a korak je lak.
U misli mi naviru neke lepe stvari
tada smo jos bili nesto manje stari.
Put pred nama se otvarao veoma lako,
sve se od sebe resavalo samo tako.
Setam i dalje, iako je dublja voda,
noge se same krecu, lako se hoda.
Kako smo samo srecni zajedno bili,
i porodicno gnezdo brzo zajedno svili.
Hodam i mislim a voda mi do struka,
setamo sa decom, u ruci mi tvoja ruka.
Smeh, lepota, vedrina za cas prodju,
nesreca, tuga i jad odmah tada dodju.
Dubinu gazim. Oblak je sunce zaklonio.
Teske misli i nemir u glavi osmeh je uklonio.
Jedna obicna kontrola, pregled kod lekara,
otkrivena je teska bolest, srce mi se para.
Hladan vetar pocinje sada vec da duva,
U daljini se cuje kako grom gruva.
Borimo se protiv bolesti, na zalost, ne tako retke.
Hemoterapijom i operacijom izborismo produzetke.
Na plazi vise nikog, svi su pobegli svojoj kuci.
Zaglavio sam se u secanjima, srce ce puci.
Hodam dalje kroz dubinu, bez cilja i staze.
Ni godinu dana mira, eto nam i metastaze.
Morfijum protiv bola, flasteri, infuzije razne.
Alternativni preparati i razne price prazne.
Na kraju bolnicki krevet, i na njemu ti.
Bez kose, snage, mrsava i iscrpljena si.
Poslednjih dana si na carstvo snova spala.
Iako nesvesna, minute i sate nekako krala.
Svaki novi uzdah je bila posebna bitka.
Nazalost sudbina je bila, isuvise citka.
Odjednom, ponovo lepa, pruzas mi ruke,
Na licu nemas traga niodkakve muke.
Ustajes lako, prilazis mi, grlimo se snazno.
Ponovo smo zajedno, nista drugo nije vazno.
Odjek groma, zanemeo. Vetar je skroz stao.
Oblak sto ga sunce probi carobno je nestao.
Vise ne hodam, niti kroz tmurne misli lutam.
rastaviti nas nista ne moze, srecan sam. Plutam.
K.R.
