Laž

Možda sam ljut na tebe,

verovatno i na samog sebe.

Možda sam i strog ponekada,

ali vaspitanje kreće odmah i sada.

Nema naknadne kazne ili sankcija,

i neću da čujem da si cicija.

To što te ponekad kaznim,

pa se igraš igračkama raznim,

pa nema TV-a, niti računara,

a još manje skakanja po sred bara.

Nema crtaća, nema youtube-a,

to je da mi ne postaneš danguba.

Mnoge stvari možeš i trebaš uraditi sam,

ako baš zapneš, tu sam da ti pomoć dam.

Bitno je da se trudiš, da i sam to vidiš,

ako nešto ne znaš, nemoj da se stidiš.

Kada slučajno prospeš sok ili supu,

nećeš ići odmah na kaznenu klupu.

Ako mora 100 puta da ti se nešto kaže,

onda me se već čuvaj mali Vraže.

To nije više igra niti je nestasluk,

onda je to ozbiljan bezobrazluk.

Ali sve manguparije gube svaku draž,

kada sa tvojih usana izleti neka laž.

To je nešto najgore što čovek radi,

jer iz toga svo zlo kreže ako se posadi.

Budi dobar, častan, priznaj grešku,

možda ćes dobiti kaznu ali ne tako tešku.

Verovatno sada ne shvataš mnoge stvari,

ali moj najveći uspeh je da postaneš čovek pravi.

Nisu pare najveće bogatsvo,

već je zdravlje, to je blaženstvo.

Budi sine dobar, slušaj svoga tatu,

jednom ćes i ti imati nekog malog batu.

Vaspitavaćeš i ti tada svoje dete,

pa te nestašluci možda na tvoje podsete.

Setićeš se tada mojih postupaka i reči,

a tada će to malo dete na tebe da dreči.

K.R.

Deda

Deda

Uvek za mene brine,
hoće i zvezde da mi skine.
Na mene motri, pazi, gleda,
loše da mi se šta desi neda.

Hrani me kao da sam beba,
iako znam da to baš i ne treba.
Dok ne zaspem leđa mi češka,
usna mi se od miline smeška.

Kupuje mi razne slatkiše,
igračkice, sličice i slaniše.
Pazi me kao malo vode na dlanu,
Ne mogu mu naći ni jednu manu.

Ponekad i nisam dobro dete,
ne slušam pa izvodim kerefeke.
Njemu sam i tada najlepši dar sa neba,
a za mene on je NAJBOLJI NA SVET DEDA.

K.R.

Tkač snova i Vila Zubić

Pogodi ko mi je bio sinoć.

Ne znaš? Saznaćeš. Imaju moć.

Prvi je došao Tkač Snova.

Sada tek počinje priča ova.

Dok sam žmurio u mraku,

pronašao je pesak u džaku.

Posuo ga po mojoj glavi,

za čas utonuh u san pravi.

Zatim je došla i Zubić Vila.

O, kako je samo lepa bila.

Zavuče se njena ruka,

vrlo vešto ispod jastuka.

Uzeli su moj zubić mali,

a zauzvrat mi novac dali.

Da bolna rana prestane da boli,

Vila je sredila jer ona decu voli.

K.R.

TV

Televizor je čudna sprava,
ne znaš više šta je java.
Opčini te šarenom slikom,
pažnju ne daješ više nikom.

Dok si za doručkom a on radi,
tati niču sede dlake na bradi.
Može da se dere i na mene viče,
Crtać je na TV-u i tu je kraj priče.

Krenuo sam da jedem oko 9 sati,
tata ustaje, sada će da me mlati.
10:27 na satu već stoji,
tata je počeo sekunde da mi broji.

JEDAN. Tako glasno to kaže,
ruke užurbano zalogaje traže.
DVA. Uskoro će da krene vika.
U glavi mi tutnji, hvata me panika.

Da ne bi došao do broja tri,
u usta su stali zalogaji svi.
Jeste da kao hrčak izgledam sada,
ali, ponovo mir u kući vlada.

K.R.