Oblačenje

Ujutru rano za školu se spremam,
budim se jedva, sliku i dalje nemam.
Teški kapci, snene slepljene oči,
telo nikako iz kreveta da skoči.

Sinoć nikako na oči da dođe san,
a čim sam zaspao, osvanuo je dan.
Gde mi je ruka? Gde mi je glava?
Meni se još slatko spava.

Skidam pidžamu, usporeno, polako,
a najradije bih opet jastuk tako.
Obukao potkošulju i shvatio da je izvrnuta.
Preokrećem, oblačim. Sada je obrnuta.

Kroz istu priču prolazi i oblačenje majice.
Oh sneni poglede ti podrugljivi izdajice.
Šta god da obučem, zvučaće smešno,
ali uspem, nekako da obučem pogrešno.

Tako je to kad ne legnem na vreme,
pa ujutru od oblačenja imam treme.
Večeras ću sve lepo da skinem i složim,
pa ću ujutru zbog tog da se oraspoložim.

K.R.